SOCIJALISTIČKI REALIZAM

Uoči oslobođenja Beograda, krajem septembra 1944, Živko Stojsavljević izlagao je na ULUS-ovoj izložbi održanoj u korist ranjenih boraca. Umetnost koju su generacije stasavale u predratnom periodu ovde pokazale kritika je, usled promene političkih okolnosti, ocenila veoma nepovoljno. Tako je Sreten Marić u svom članku u „Politici“ oštro napao izložbu zbog njene građanske i formalističke umetnosti: „To je stil lirske nijanse i formalističke konstrukcije, beskompromisno nepodoban, po svojoj suštini, da izrazi ma kakav sadržaj. Plenerizam, sezanovski kolorizam, pikasovski crteži, sve elementi modernog građanskog slikarstva, jesu sredstva likovnog izraza koji skoro neminovno vode izobličavanju objekta ili sižea, njegovom potčinjavanju lirskom, unutrašnjem doživljaju čiste forme. To je stil u osnovi ravnodušan prema sadržaju“[1]. Slobodnu i ličnu interpretaciju prirode u slikarstvu između dva rata socijalistički realizam nije prihvatao, a u izboru umetničkih formi za svoje nadahnuće stavio je akcenat na konzervativnu građansku umetnost akademskog realizma[2]. Najuticajniji kritičari tog vremena obeležili su, čitav period naše predratne umetnosti kao dekadentnu formalističku umetnost nastalu pod pariskim uticajima. Grgo Gamulin je čak dotle otišao da je napisao da u našoj „likovnoj umetnosti nije ostalo niti jedno autentično delo“[3]. Suština je bila u tome da teoretičari socijalističkog realizma nisu mogli da prihvate međuratnu umetnost, jer je bila deo starog društva. Tema slike trebalo je da bude pre svega politička: da hvali društvo i sistem, da budi optimizam i slavi pobedu, da veliča heroizam, a da uz sve to bude precizna u formi, razumljiva i jasna. Većina naših slikara treće, četvrte i pete generacije morala se početi prilagođavati vremenu, novoj tematici i estetici pošto je bilo jasno da nema uslova za dalje razvijanje dotadašnjih slikarskih tokova. Tako je Lubarda naslikao Bombaša (1945), Milunović Okupator odlazi (1946), Radović Ovuda su prošli Nemci (1945), Konjović Izgradnju mosta kod Bogojeva (1947), Čelebonović Seosku kompoziciju (1948), Milosavljević Pogled na Novi Beograd u izgradnji (1948) i tako dalje. Skoro da nije bilo slikara koji se nije prihvatio novih motiva[4]. Među njima je bio i Stojsavljević koji je takođe shvatio neizbežnosti prihvatanja novog tematskog repertoara, kao načina očuvanja sopstvenog mesta u umetničkom miljeu zemlje. Kako su mu tada procenjivali slike, najbolje se vidi iz njegovih pisama poslatih supruzi Olgi 1945. godine: „Na izložbi nisam ništa prodao, već je završeno, bilo mi je žao, ali sad idemo dalje… Od sviju onih slika samo su primili one partizane na suncu gde se odmaraju, rekoše da je ono literatura“[5]. Tako je počeo da slika scene sa radnih akcija, izgradnje mostova, radove na podizanju Novog Beograda, scene sa partizanima, ostavši pritom dosledan sopstvenom načinu rada. Ovom slikarskom prosedeu pripada i Laštva (1946), nastala tokom radne akcije u istoimenom mestu u Hercegovini. Upravo pred završetak Drugog svetskog rata, Stojsavljević počinje da primenjuje jednu specifičnu, zagasitu paletu u kojoj preovlađuju zelenoplavi tonovi, a koju će mahom na svim svojim slikama koristiti sve do sredine pedesetih godina. Što se kolorita tiče, ova slika ima izrazite karakteristike početka te njegove faze. Ipak, zelenoplava ovde još uvek nije dominantna, a slika pre ostavlja utisak opšte zagasitosti tonova, sa kolorističkim akcentima na zastavama i grupi radnika u prvom planu, koji su predstavljeni putem bojenih mrlja. Potezi četke ovde su slobodniji, dok se čvrstina forme skoro sasvim izgubila u nekim delovima slike. Bio je to upravo onaj način slikanja koji su žestoko osuđivali kritičari socijalističkog realizma, jer je bilo očigledno da su nove teme prilagođene načelima predratne građanske umetnosti[6]. „Na mnogim slikama po izložbama vidimo radilišta, poprišta radnih bitaka, poprišta na kojima se ispoljava heroizam kroz razne vidove i individualnosti. No na tim kompozicijama mi često vidimo hladne konstrukcije ili mašine uz koje su dodate ljudske figure kao ravnodušni privesak ili kao mrlje boja. Često je u kompoziciji najbolje dat pejzaž kao panorama u kojoj se odigrava prikazani prizor… Često umesto elana vidimo pognute figure bez lica… Naš čovek naporno radi, u velikim kolektivima i sam. No što radi, kako radi, šta je smisao njegova rada, šta on oseća, šta njemu daje taj svesni rad u kome on menja prirodu i sebe? Ako je on pognuta figura ili mrlja boje – onda slika neće kazati smisao“, pisao je jedan od ideologa umetnosti tog vremena, Jovan Popović.

Ako je suditi na osnovu crteža iz ovoga perioda, Tucači kamena (oko 1946), koji je bez ikakve sumnje služio kao predložak za izradu uljane slike, Stojsavljević je donekle ipak uspeo da odgovori na nove zahteve koje je diktirala kritika socijalističkog realizma. Na crtežu su u prvom planu prikazane dinamične figure tucača kamena u pokretu kako goli do pojasa, puni radnog elana zamahuju velikim maljevima. Stiče se utisak da je na slikama rađenim na osnovu njih, više detalja posvećeno samim likovima, njihovoj anatomiji i pojedinostima, kao što su kape „titovke“ i pionorske marame. Dobar primer Stojsavljevićevog slikarstva sa socrealističkom tematikom je i Nasipanje terena na Novom[K2]  Beogradu (1945-1950)[8]. Paleta je, u skladu sa ostalim slikama iz posleratnog perioda, svedena i zagasita, ali ovde umesto zelenih i plavičastih preovlađuju okerastozemljane nijanse. Iako bez suvišnih poniranja u detalje, složenošću kompozicije sa mnoštvom radnika u pokretu, pokraj gomile peska koja podseća na mravinjak, kranom, kamionima i gradom u pozadini, postigao je izuzetno efektan utisak slavljenja rada u funkciji obnove zemlje, ostavši pritom veran sopstvenom slikarskom postupku.

Slikar se ovakvim kompozicijama koje veličaju rad, obnovu zemlje i mladost, za korak više približio „pravilima“ slikarstva socijalističkog realizma u odnosu na prethodnu sliku. U njegovom opusu ovo je, međutim, bila samo kratka, prolazna faza, nastala pod pritiskom tadašnje opšte društvene situacije. Paralelno sa ovakvim motivima, nastavlja da slika motive koje je radio i pre rata, i upravo u tom periodu nastaju neka od njegovih dela u kojima ostaje dosledan sopostvenoj slikarskoj poetici, tražeći pritom načine da je još više razvije.



[1] Л. Трифуновић, Српско сликарство 1900-1950, Нолит, Београд 1973, 255.

[2] Л. Трифуновић, нав. дело, 251.

[3] Исто МИСЛИМ НА ТРИФУНОВИЋА, ИСТА СТРАНА

[4] Л. Трифуновић, нав. дело, 255.

[5] Из писама супрузи Олги, јула 1945. године.

[6] Л. Трифуновић, Српско сликарство 1900–1950, Нолит, Београд 1973, 256.

[7] J. Popović, Idejnost daje krila talentima, Umјetnost 1, Zagreb 1949, 89.

[8] Насипање терена на новом Београду (1945-1950), уље на лесониту, потписано у доњем десном углу: Стојсављевић, Скупштина општине Земун