STUPANjE U UMETNIČKI ŽIVOT PRESTONICE. POETSKI REALIZAM

Za vreme boravka u Šibeniku, septembra 1930. godine, priredio je prvu samostalnu izložbu po povratku u zemlju u prostorijama Sokolskog doma sa oko sedamdeset radova; sam događaj propratila je lokalna štampa: „Impresionizam to je nekaki umetnički kredo i poluga koja diktuje, ili bolje koja bi htela diktovati unutarnjošću ovoga slikara da bi njome, tobože, dao izraz upečatljivosti svom suptilnome lirskom svetu osećanja i intuitivnoj moći opažanja. On je nametljivo evidentan u svima radnjama g. Ž. Stojsavljevića.“ I zatim, uz konstataciju da je „izložba g. Stojsavljevića zbirka umetničkih slika od kojih su samo neke uspele“, primećuje: „ I tu se može govoriti samo o nepotpunoj izrađenosti talenta, o neproživelosti motiva, utisaka itd. Da, te je slike pri njihovome radu više diktovala teoretska sprema, no moć umetničke kreacije. Otuda nas mnoge od njih ostavljaju ravnodušnima“. Ipak, za izvestan broj radova je primećeno da: „osvajaju toplinom svoje neusiljene sugestivnosti, neposrednošću svoga izraza, sretno pogođenim motivima i spretno izvedenom izradbom“, te da je: „Uspeh navedenih slika, uistinu, nedvojben“[1].

Jedna od slika izloženih ovom prilikom mogla je biti Barke u marini (1930)[2], tipično ostvarenje iz šibenskog perioda, jer je povodom radova izloženih na njegovoj prvoj beogradskoj izložbi, tri godine kasnije primećeno: „Voli ribarska i pomorska mestanca oko Šibenika i najradije slika njihove sunčane uvalice, nakatranisane bracere i trabakule, krivudave uličice i cvećem išarane kućice, te lađe na brodogradilištima“[3]. Namazi ovde nisu više „upeglani“ kao kod već pomenute slike Moj prozor, dok su forme još uvek pomalo tvrde. Primetno je interesovanje za efekte presijavanja vode, čija je interpretacija postala karakteristika Stojsavljevićevih marina nastalih tokom četvrte decenije: „I sve se to u stotinama refleksa odrazuje u morskoj vodi, koju g. Stojsavljević slika sa naročitim sladostrašćem. Njegove senke i polusenke su kao najraskošniji ćilimovi šara, prostrti preko uličica i preko kuća“[4].

Značajnu ulogu u intenziviranju umetničkog života u Beogradu početkom četvrte decenije odigrao je Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“ na Kalemegdanu, čije je otvaranje podstaklo izložbenu aktivnost lokalnih umetnika, kao i organizovanje međunarodnih izložbi[1]. U toj deceniji, Stojsavljević priređuje četiri samostalne izložbe, a od 1933. godine izlaže i na svim zajedničkim izložbama ULUS-a, čiji član postaje 1932. godine.

Upravo u vreme njegovog dolaska u Beograd, na samom početku četvrte decenije, izdvaja se nova vrsta slikarske poetike bez stilskog jedinstva, nazivana prema podgrupama koje su je sačinjavale: intimizam, poetski realizam, neorealizam, pariska škola ili, uopšteno, umetnost četvrte decenije[2]. Kako god je zvali, ova umetnost obeležila je srpsko slikarstvo četvrte decenije, zalazeći čak i u petu. Mnogi beogradski umetnici, među kojima je bio i Živko Stojsavljević, našavši sebe u potpunosti u takvoj vrsti izraza, nastavili su da ga neguju i razvijaju i u decenijama posle Drugog svetskog rata, u vreme kada se kod umetnika nove generacije javljaju drugačije preokupacije. Zajedničke osobine umetnosti četvrte decenije ogledaju se u antiintelektualističkom stavu, odsustvu teorija i dogmi i povratku na instinkt i senzibilitet umetnika. Ovakve težnje pojavile su se kao reakcija na mnogobrojne pokrete koji su dominirali evropskim slikarstvom sve do završetka Prvog svetskog rata, poput neoimpresionizma, kubizma, futurizma i dadaizma, a koji su smatrani suviše ograničavajućim i dogmatskim. Ova shvatanja, nastala u savremenom pariskom slikarstvu, preneli su u našu sredinu slikari koji su i sami učestvovali u njihovom formiranju našavši se krajem treće dekade dvadesetog veka na školovanju u Parizu: pre svih, Sava Šumanović, Milo Milunović, Marko Čelebonović, Stojan Aralica i Kosta Hakman[3]. Prema rečima Rastka Petrovića, ove slikare treba ceniti u odnosu na ono što se u to vreme događalo u Parizu, budući da su oni stvarno učestvovali u događajima kojima se pripremala jedna nova stilska epoha[4]. I pored toga što su se ovi slikari uglavnom formirali pod uticajem krugova oko Segonzaka i Burdela, treba naglasiti kako je na parisko slikarstvo četvrte decenije, a samim tim i na beogradsko, više uticala umetnička klima nego sami pojedinci. Mogu se ipak izdvojiti dva pariska slikara: Pjer Bonar i Eduar Vijar, čije je stvaralaštvo bilo podsticajno za formiranje dva slikarska usmerenja koja su u najvećoj meri obeležila beogradsko slikarstvo četvrte decenije – intimizam i poetski realizam. Bonar, koji je najviše slikao enterijere, mrtve prirode i pejzaže, a za svoje slikarstvo rekao da je negde između intimnog i dekorativnog, spojio je impresionizam sa uticajima Gogena i Degaa[5]. Međutim, našim umetnicima koji su prihvatili samo njegovu impresionističku stranu, daleko je bio prihvatljiviji Vijar, kome je nedostajala upravo ta dekorativna komponenta. Slikarstvo oba ova umetnika izvršilo je izvestan uticaj i na samog Stojsavljevića – Vijarovo tokom četvrte i pete decenije, a Bonarovo sa svojom dekorativnošću tek u njegovom poznom periodu. Tematska zaokupljenost „intimnim“ – kućom, voljenim i zaštićenim prostorom, postojala je kod oba usmerenja. Između njih ipak ima velikih razlika: dok intimistička slika, nastala primenom impresionističkog postupka, pokušava više da ilustruje impuls trenutka izazivajući efekat trenutne senzacije, slika poetskog realizma, služeći se valerskom modelacijom i monohromijom, teži predstavljanju duhovnog stanja prikazanog motiva tražeći trajno u trenutnom[6]. U tom svetlu, Stojsavljevićevo stvaralaštvo, koje u sebi nosi mnoga intimistička obeležja, izuzetno je blisko poetskom realizmu.

Prvu samostalnu izložbu u Beogradu Stojsavljević je priredio septembra 1933. godine u Klubu prijatelja Francuske, uključivši se tako u tokove beogradskog slikarskog života. Sudeći po reakciji štampe, ova njegova prva beogradska izložba izazvala je veliku pažnju i bila dobro posećena. Tim povodom kritičar „Politike“ naglašava: „Živko Stojsavljević, rodom iz Dalmacije slika sa velikom lakoćom i rutinom. Skoro nema slikarskog motiva da mu on bez napora ne istakne svu živopisnost rasvetljenja, obojenosti i oblika. Većina slika je iz njegovog zavičaja, sa Primorja. Ribarske barke, jako osvetljeni kameni dokovi, morska stena i intenzivna obojenost vode, predstavljeni su na njegovim platnima sa temperamentom, sa poetskim raspoloženjem, sa ljubavlju za sve što je pesma boje i prostora. Nigde se ne oseća nikakav napor, nikakva teškoća sa kojom bi se umetnik borio. On slika odmarajući se, očevidno, kao pravi Primorac, čim dođe u kontakt sa umetnošću. Slika kao što bi pevao u barci“[7]. Obimniji prikaz izložbe, sa analizom izloženih dela uz kritički osvrt, objavljen je u  listu „Pravda“: „Imajući u ruci paletu na kojoj su samo one boje što ih propisuje i odobrava onaj šablonizovani impresionizam kojega već tridesetak godina neguju sve slikarske akademije na svetu, Stojsavljević sve svoje motive preliva koloritom čiji su najdraži tonovi žarki, crveni ili žuti. Međutim, i ako je boja kod Stojsavljevića u očevidnoj supremaciji prema ostalim delovima slike, kolorističke harmonije njegovih platana pretežno su neujednačene i veoma često u takvome naglašavanju prostornog, da je ovaj više određen linearnom ornamentikom motiva, nego li pravilnim suđenjem tonskih vrednosti. Otuda nije redak slučaj da pojedini planovi slike naprosto jure platnom, i da su na tome mestu više voljom slučaja a manje po kategoričkom imperativu organizovane celine“[8].

Među izloženim slikama našlo se i platno Domaći koncert (1933)[9], kojim dominiraju dečak koji svira violinu i njegov otac sa violončelom. Premda je i ovde modelacija izvedena valerski, a slika podseća na dela iz dalmatinske faze, primetno interesovanje za pojačene svetlo-tamne kontraste najuočljivije je u odblescima svetla na licu i butinama dečaka, kao i na instrumentu, dok potez, uopšteno govoreći, deluje smelije nego kod prethodnih slika. Ipak, ova kompozicija bila je prva na udaru tadašnje kritike „jer se na njoj najbolje vidi koliko ovaj slikar ima većih namera od mogućnosti“[10].

Mala luka (1933), jedna je od velikog broja marina, motiva koji je bio najprisutniji u Stojsavljevićevom stvaralaštvu tokom četvrte decenije. Prisutan je za ovaj period karakterističan „razliveni“ potez zbog kojeg se na pojedinim mestima stiče utisak rastakanja čvrstine forme. Udružen sa ovakvim načinom obrade, kolorit je zaslužan za posebne draži koje ova slika nesumnjivo poseduje. Paletom dominiraju topli tonovi, harmonizacija boja sprovedena je sa izuzetnim osećanjem, a opštem utisku doprinose odbljesci mirne površine mora u kojima se prepoznaju konture gajeta i lučkih kuća. Primorski motiv (1933) primer je promene Stojsavljevićeve palete pod uticajima kolorizma, preovlađujućeg u našem slikarstvu četvrte decenije. Jarke boje, nanešene brzim i energičnim potezima, stvaraju utisak treperenja toplog dalmatinskog sunca – glavnog izražajnog sredstva kompozicije. Diskretno ljudsko prisustvo i sukobljeni hladni i topli tonovi još više pojačavaju dinamizam. Sveukupna atmosfera ostvarena na slici neodoljivo podseća na osunčane mediteranske predele prve generacije naših impresionista.

Iako su dominantni motivi slikarstva Živka Stojsavljevića četvrte decenije bile scene iz života ribara, marine i dalmatinski pejzaž uopšte, on tretira i druge teme prisutne u slikarstvu beogradskih intimista, poput enterijera, mrtvih priroda i gradskih prizora. Često su to naizgled sasvim obični predmeti koji, transponovani kroz njegov umetnički postupak, dobijaju sasvim novu dimenziju i postaju trajni. U Stojsavljevićevoj likovnoj viziji prolazno postaje večno, uz sve prisutniji lirski štimung na njegovim slikama, što je naročito očigledno u slici Lutka u enterijeru (1933). Ova, detaljima bogata kompozicija, izvedena je finim potezima četke koji prema potrebi postaju oštriji ili sliveniji. Iako je svetlost blaga, a forme nagoveštene valerski, na pojedinim predmetima prisutni su jaki kontrasti u vidu svetlosnih odbljesaka i tamnih senki. Preovlađuju hladni, zeleni tonovi razbijeni toplom okerastom nijansom pozadine i bojenim akcentima rumenila „inkarnata“ lutke, voća i stolnjaka.

Krajem iste godine, po povratku u Beograd nastupa na Sedmoj jesenjoj izložbi, započevši tako svoje višedecenijsko redovno učešće na mnogobrojnim grupnim izložbama.

Tokom letnjih raspusta boravi u Dalmaciji, u zavičaju, u potrazi za novim osunčanim morskim predelima, dokovima, kamenim kućama i ribarskim čamcima: „Slikar Živko Stojsavljević Primorac je i, čim mu služba malo popusti lanac kojim je vezan za veliki grad, on odmah žuri na more, da skine lanac kojim je njegova ribarska barka vezana u pristaništu“[1].

Kada ide da slika pejzaže, pored platna sa sobom uvek nosi ruksak, štafelaj i boje, kompletnu opremu za plener, što nastavlja i posle Drugog svetskog rata, kao jedan od retkih beogradskih slikara koji pejzaž nije radilo u ateljeu. I kada nije mogao svu tu opremu da nosi sa sobom, akvarel boje i blok za crtanje uvek su bili uz njega. Na jednom od takvih pohoda nastaje i Motiv iz Trogira (1934), rad u akvarelu sa svim karakteristikama tog perioda. Kako bi oživeo kompoziciju i prikazao isečak iz života primorskog mesta, ubacio je[K1]   figure statista. Naime, jedna od karakteristika Stojsavljevićevog slikarstva četvrte decenije ogleda se u prisustvu tipiziranih ljudskih figura koje obavljaju svoje svakodnevne poslove. Uglavnom su to ribari u prugastim majicama, sa slamnim šeširima, nosači, pecaroši, mornari, i žene koje nose košare na glavi. Slika ih brzim i sigurnim lazurnim nanosima boje, ali još uvek uokvirene strukturom crteža olovkom. Živopisnu atmosferu luke malog dalmatinskog mesta tridesetih godina uspešno dočarava akvarel Gajete u luci (1935). Pre svega, prisustvo mnoštva figura, kao i efektna obrada odsjaja morske vode, udahnuli su život ovoj kompoziciji. Grupa kuća u pozadini predstavljena je sasvim uprošćeno i šematski, svođenjem na osnovne geometrijske forme, čime su znatno naglašena dešavanja u prednjim planovima slike. Lazurnost slikanih nanosa prisutna je i na kompoziciji Bracere u Zadru (oko 1935)[2], ali joj je suprotstavljena znalački izvedena površina mora sa odbljescima u donjoj polovini slike.

Tokom poseta Primorju, slikar je često navraćao i u rodni Benkovac, slikajući tamošnje stočne pazare i gradske motive. Akvarel Benkovac (oko 1935)[3] jedan je od retkih sačuvanih sličnih radova. Karakteriše ga naglašen crtež, a čvrste forme su uprošćene i svedene na osnovne geometrijske oblike u vidu krošnji i arhitekture.

Već u maju 1935. godine Stojsavljević po drugi put izlaže samostalno u Ratničkom domu u Beogradu. Sudeći po reakcijama tadašnje štampe, i ova izložba bila je dobro posećena, ali ju je bolje primila publika nego kritika. „Stojsavljević, Primorac, gimnastičar, atlet, zaljubljen u slobodu vazduha, elemenata, tela i pokreta u prirodi, pošto zna da slika kao što drugi Primorci znaju da pevaju noću na obalama, slika velike scene mora, koje su se urezale u njegovu viziju, između dva bacanja parangala, izmeću dva bacanja mreže. Ne ispitujući u čemu je priroda, i u čemu je dublji pikturalni smisao tih scena, iz kakvih se komplikovanih odnosa sastoji takva patetika, on je slika trudeći se da je učini samo što slikovitijom i sugestivnijom. Njegove slike, podsetivši uglavnom gledaoce da je na moru zaista divno, pripadajući u stvari slikarstvu koliko i arije sa ‘Zbogom, more!’ muzici. Ako onaj koji takve slike slika, ili takve pesme peva, pokaže uz to izvesnu osetljivost za tačnost tona ili izvesnu muzikalnost, utoliko bolje“, primetio je u svom prikazu Rastko Petrović[4].

Splitska luka (1935)[5] tematski predstavlja još jedno tipično ostvarenje Stojsavljevića iz četvrte decenije. Ipak, primenjeni slikarski postupak govori da se slikar još uvek koleba u pogledu postupka. Kolorit je znatno svedeniji u odnosu na prethodne slike, toliko da boje deluju gotovo ispošćeno, konture crteža veoma su naglašene, tako da na prvi pogled izgleda kako se radi[K2]  o akvarelu. Iako bez upečatljivog dejstva boje ovoga puta je drugim sredstvima, prvenstveno postavkom kompozicije i građenjem prostora, dočarana spokojna atmosfera dalmatinske luke tridesetih godina. Prisutni su i svi detalji, elementi karakteristični za Stojsavljevićevo stvaraštvo ovoga perioda: veliki broj figura u mornarskim majicama, usidrene barke i bracere i njihovi odrazi u vodi. Za razliku od prethodne slike, kompozicija Pred buru (oko 1935) odiše dramatičnom atmosferom napetosti i iščekivanja. Uočljiva je dijagonalna podela između pretećeg, uzburkanog mora sa olujnim oblacima i grupe ljudi zauzetih svakodnevnim poslovima na obali, kraj kuće tipično primorske arhitekture. Efekat koji slika proizvodi leži pre svega u njenim kolorističkim vrednostima: kontrastu između hladnih tonova oblačnog neba u čijoj se obradi prepoznaju uticaji venecijanskog slikarstva, i toplog, sunčevim zracima obasjanog motiva u njenoj desnoj polovini.

Tih godina redovno je učestvovao na jesenjim i prolećnim izložbama, a 1937. godine učestvuje na Prvoj izložbi Udruženja likovnih umetnika. Iste godine, u oktobru, priređuje svoju treću samostalnu izložbu, ovog puta u Domu inženjera u Beogradu. Povodom radova izloženih ovom prilikom, između ostalog je rečeno: „ …ovde u najnovijim slikama Stojsavljevićevim vidi se veliki napredak u pravcu utančanog kolorizma. U slikama koje je izložio na ovoj izložbi opaža se uspešno nastojanje da se na čisto slikarski način uhvate specifične lepote pojedinih predela, ulazeći ponegde u fina koloristička i tonska nijansiranja“. I ovom prilikom najzastupljenije su bile kompozicije sa primorskim motivima, te su zatim istaknuti njihovi kvaliteti: „U prikazima njegovih lučkih radnika i ribara ima čestitosti i savesnosti realističkog gledanja. …Ali svakako najsnažnije su mu dve slike ribara koje dejstvuju svojom neposrednošću i jednostavnošću sredstava kojima je uspeo da prikaže momenat iz tvrdog i burnog života na moru“. Kritičaru nije promakao specifični temperament slikara, te primećuje: „Stojsavljević je poput mnogih umetnika južnjaka slikar u čijem stvaranju važnu ulogu ima raspoloženje. Otuda izvesne nejednakosti u njegovim shvatanjima. To daje utisak da Stojsavljević još uvek traži svoj lični izraz“ što se ogleda i u slici Ulica u starom gradu (1936), koja pokazuje „mnogo senzibilnosti i iskrenog oduševljenja za otkrivanje intimnih lepota“[6]. Načinom rada, koji se može svrstati u poetiku umerenog ekspresionizma, ovde je prikazan isečak iz života tipične, starinske ulice u dalmatinskom gradu. Atmosferi najviše doprinose figure meštana u prugastim majicama sa slamnim šeširima, koji obavljaju svakodnevne poslove, kako to često biva na Stojsavljevićevim slikama iz četvrte decenije. Glavno izražajno sredstvo kompozicije i dalje leži u kolorističkom izrazu ostvarenom gamom zagasitih, braonkastih i oker tonova.

O tome da je Stojsavljević pratio događanja u savremenoj umetnosti – kako domaćoj, tako i stranoj svedoče i mnogi, u porodičnoj biblioteci sačuvani brojevi časopisa „Umetnički pregled“ koji tih godina počinje da izlazi u Beogradu, kao i „L’ Illustration“, „ Revue de L’Art“, „ Le Bulletin de L’Art“ i „ L’Art Vivant“, koje je tokom tridesetih godina sakupljao. Takođe tih godina, verovatno tokom jednog od letnjih raspusta, na poziv svog starog prijatelja Nikole Beševića, odlazi u Estoniju, u Talin. Bešević je tada boravio u Talinu, kod porodice svoje supruge, koja je bila estonskog porekla. I tada je, kao i uvek sa putovanja, doneo veći broj akvarela. U kratkom prikazu izložbe 1939. godine navodi se: „Među ovim najnovijim radovima mladog umetnika nalaze se slike s motivima iz baltičkih zemalja, Dalmacije, Zemuna, Beograda i tako dalje“[7].

Čitava četvrta decenija obeležena je motivima kao što su oni na slikama Ribarska barka, Ribari[8] (obe oko 1936), Dubrovnik[9] ili Trabakule[10] (obe 1938), na kojima autor ostaje dosledan ranije utvrđenom koloritu, ali se njegov potez postepeno menja ka širem, nemirnijem i dramatičnijem gestu, tako da preovladava nemirniji pokret, faktura postaje gruba. Ovo slikarstvo teži ekspresionističkoj silovitosti koju autor očigledno sagledava kao jedini put ka dočaravanju opasnosti i teškoća ribarskog života. Nažalost, poslednje dve od ovih slika poznajemo samo na osnovu fotografija.

Intenzivan slikarski rad dobija svoju potvrdu u četvrtoj, poslednjoj predratnoj samostalnoj izložbi u Beogradu, održanoj aprila 1939. godine u maloj sali Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“ na Kalemegdanu. Tim povodom u „Politici“ je izašao članak u kome između ostalog stoji: „Slikar Živko Stojsavljević spada u red naših najproduktivnijih i vrlo solidnih, mladih umetnika, ali i vrlo skromnih. Iako je dosada sa uspehom izlagao dva puta u Rimu i jednom u Firenci, iako je već tri puta izlagao u Beogradu, ne bi se moglo reći da je poznat širem krugu ljubitelja umetnosti. Ipak, među umetnicima i među umetničkim kritičarima on uživa ugled solidnog, talentovanog i dobrog slikara“[11]. Zapažanja autora ovog teksta, ako se zanemari greška da je dva puta izlagao u Rimu, veoma su dobra i tačno karakterišu kako Živkovu ličnost, tako i slikarski ugled koji će ostati nepromenjeni sve do kraja njegovog života.

Tokom 1938. godine Stojsavljević dobija premeštaj u Sedmu mušku gimnaziju u Beogradu, gde će predavati oko dve godine. Iako na samom kraju četvrte decenije života, i dalje se aktivno bavi sportovima. Tako 1939. godine pristupa „Savezu Sokola kraljevine Jugoslavije“. Najverovatnije upravo tih poslednjih godina pred izbijanje rata, nastala je i slika Pranje nogu (oko 1940). U odnosu na prethodne kompozicije, kolorit je ovde topliji, a preovlađuju tonovi okera, smeđe i svetlozelene boje – sve u funkciji dočaravanja intimnosti prikazanog motiva. Svetloružičasta nijansa haljine, koja se delimično prenela i na nabore zavese, pojačava ovakav efekat i sugeriše nežnost oblina figure, koja se pod njom nalazi. Potez je ovde drugačiji, smireniji, a tretman lica i ruku sasvim je ovlašan zbog čega ostavlja utisak nedovršenosti. Primenom pomenutih sredstava, studija figure potisnuta je u drugi plan, dok slikom dominira ambijent enterijera u kojem se scena odvija.



[1] Н. Ј. [Р. Петровић], Сликарска поема мору Живка Стојсављевића. Изложба у Ратничком дому, Политика, XXII, бр. 9702, Београд, 25. мај 1935, 10.

[2] Брацере у Задру (око 1935), акварел, непознато власништво

[3] Бенковац (око 1935), акварел, непознато власништво

[4] Н. Ј. [Р. Петровић], Сликарска поема мору Живка Стојсављевића. Изложба у Ратничком дому, Политика, XXII, бр. 9702, Београд, 25. мај 1935, 10.

[5] Сплитска лука (1935), уље на платну, 80 x 69 см, потписано и датирано у доњем десном углу: Стојсављевић Ж. 935, приватно власништво, Београд

 

[6] П. Крижанић, Изложба слика Живка Стојсављевића, Политика, 13. октобар 1937, 14.

[7] К. Ј., Четврта колективна изложба у Београду г. Живка Стојсављевића, Политика, 30. март 1939.

[8] Рибари (око 1935), акварел, 46 x 34 см, потписано у доњем десном углу: Стојсављевић, приватно власништво, Београд

[9] Дубровник (1938), уље на платну, потписано у доњем десном углу: Стојсављевић, непознато власништво

[10] Трабакулe (1938), уље на платну, потписано у доњем десном углу: Стојсављевић, непознато власништво

 

[11] Исто.


 [K1] Избацио сам група статиста, јер их је само двоје. Можда би статисти требало да иду под наводницима.

 [K2]изгледа како се ради је јако чудна конструкција.

 


[1] Л. Трифуновић, Српско сликарство 1900 –1950, Нолит, Београд 1973, 140.

[2] A. Čelebonović, Težnja izvornosti u srpskom slikarstvu izmedju dva rata. U: Četvrta decenija: ekspresionizam boje, poetski realizam [каталог], Muzej savremene umetnosti, Beograd 1971, 25;

Г. Јанчић, Сликарство српског интимистичког круга [каталог], Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад 2002.

[3] A. Čelebonović, нав. дело, 30; Г. Јанчић, нав. дело, 16–86.

[4] R. Matić-Panić, Rastko Petrović /Eseji/ Kritike/5, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1995, 101, 102;

J. Jovanov, Kosmička prostranstva u „Pogledu iznutra“ Rastka Petrovića. U: Otkrivanje drugog neba – Rastko Petrović, Kulturni Centar Beograda, Beograd 2003, 67–78.

[5] M. B. Protić, Četvrta decenija – ekspresionizam boje, poetski realizam [каталог], Muzej savremene umetnosti, Beograd 1971, 12.

[6] M. B. Protić, Savremenici II, Živko Stojsavljević, Nolit, Beograd 1964, 100.

[7] Н. Ј. [Р. Петровић], Колективна уметничка изложба Живка Стојсављевића, Политика, XXX, бр. 9101, Београд, 15. септембар 1933, 8.

[8] М. С. Петров, Изложба слика Живка Стојсављевића, Правда, Београд, 27. септембар 1933.

[9] Домаћи концерт (око 1933), уље на платну, потписано у доњем десном углу: Стојсављевић Живко, непознато власништво

[10] Исто.

 


[1] P. Popović, Izložba akademskog slikara g. Živka Stojsavljevića, Kranjčević, I, Šibenik,1930, 23–24.