OKUPACIJA

1942

Stojsavljević u svom beogradskom ateljeu, 1942.

Uoči aprilskog bombardovanja Beograda 1941. godine, Stojsavljević je pripremao zajedničku izložbu sa slikarem Markom Muratom. Za vreme samog bombardovanja morao je da se skloni na desetak dana u kuću svojih prijatelja na Dedinju. Kada se posle prolaska opasnosti vratio u stan, zatekao je vrata razvaljena od siline vazdušnog udara, dok su sve slike nestale. Po proglašenju ratnog stanja, dobio je radnu obavezu i morao svaki dan da ide na posao. Zemun je tada pripao Nezavisnoj državi Hrvatskoj, a Stojsavljeviću je ponuđeno hrvatsko državljanstvo, što je on odbio. Jednom prilikom, dok se vraćao sa posla, priveli su ga Nedićevi agenti jer je nosio roman Maksima Gorkog „Mati“, koji je tada smatran za subverzivno štivo. Noć je proveo u Glavnjači, gde ga je zapazio jedan bivši đak. Uspeo je da ga izbavi, i tako je za dlaku izbegao odvođenje u koncentracioni logor. Već naredne godine ponovo je vraćen u Sedmu mušku gimnaziju u Beogradu. Tokom teških ratnih godina, nastavio je neumorno da slika, mahom pejzaže iz okoline Beograda, mrtve prirode i enterijere. Krajem 1942. dobija premeštaj u Desetu mušku gimnaziju u Beogradu. Sve vreme Stojsavljević nastavlja da izlaže na zajedničkim izložbama koje su se održavale za vreme okupacije: prolećnim, jesenjim i izložbama srpskih umetnika.

Olga Atanackovic

Olga Atanacković, 1940.

Godine 1944. upoznaje se sa Olgom Atanacković[1]. Sedamnaest godina mlađa od njega, diplomirala je 1940. biologiju ali je, zaljubljena u umetnost, iste godine započela studije na Umetničkoj akademiji u Beogradu, u klasi Mila Milunovića. Upravo Milunović ju je i upoznao sa Stojsavljevićem. Venčali su se 1944. godine u manastiru Rakovica, veoma skromno i bez ikakvih svečanosti. O nestašici, koja je tada vladala, svedoči i podatak da su im burme bile od gvožđa, jedinog tada raspoloživog materijala. Iste godine Stojsavljević je ponovo premešten u Sedmu mušku gimnaziju u Beogradu. Pred kraj rata razmišlja o uključivanju u Narodnooslobodilačku vojsku, ali odustaje, kako zbog povređene noge, tako i zbog svog neslaganja sa ideologijom koja u potpunosti isključuje religiju. Uoči oslobođenja Beograda, krajem septembra 1944. godine učestvuje na ULUS-ovoj izložbi održanoj u korist ranjenih boraca.



[1] Olga Stojsavljević – Atanacković (Donji Kovilj, 1917–Beograd, 1997). Njen otac, Ivan Atanacković, ugledni lekar poreklom iz Baje, sa porodicom i suprugom Danicom u Beograd se doselio 1920. Olga Stojsavljević posle rata radi kao profesor biologije u beogradskim gimnazijama. Takođe slika, pretežno pejzaže, mrtve prirode i portrete u tehnici pastela. Zajedno sa suprugom izvodila je živopis u više crkava tokom sedme decenije.