ITALIJA. STUDENTSKI DANI U FIRENCI I RIMU. 

Firenca, Pjaca San Firence, 1920.

Firenca, Pjaca San Firence, 1920.

Živko Stojsavljević se u Firenci upisao na Kraljevski institut lepih umetnosti[1]. U početku je stanovao u samostanu i izdržavao se radeći najteže fizičke poslove: bio je nosač na železničkoj stanici, čistio samostanske nužnike i podove, izvodio zidarske radove na građevinama, pozirao kao slikarski model. Ponekad nije imao dovoljno novca ni za hranu. Kasnije je često pričao kako je jednom prilikom, gladan i postiđen, ušao u pekaru i zamolio da mu daju parče hleba. Tokom 1919. godine radio je u radionici za slikanje na staklu „Đovanoci“[2]. Stojsavljevićev firentinski period obeležila je i veza sa tamošnjom devojkom koju je čak i zaprosio, ali su se njeni imućni roditelji suprotstavili braku sa siromašnim došljakom. Uprkos svemu, uspeo je da završi četvorogodišnji kurs za samo dve godine.

Živko Stojsavljević (četvrti s desna) sa grupom kolega sa Kraljevskog instituta lepih umetnosti, Firenca, 1920.

Živko Stojsavljević (četvrti s desna) sa grupom kolega sa Kraljevskog instituta lepih umetnosti, Firenca, 1920.

Diplomu Kraljevskog instituta lepih umetnosti u Firenci,  za završen Specijalizovani kurs za figuru[3], dobio je 19. juna 1920. godine. U istoj klasi sa Stojsavljevićem bio je i njegov vršnjak Marino Marini, sa kojim se izgleda i družio tih godina. Moguće je da su obojica učili kod Galilea Kinija, koji je tih godina bio profesor na Institutu. Pominje se, međutim, kako je pouke dobijao i kod Đina Severinija[4], a na njega su uticali i Feliče Karena i Feručo Feraci, tada umetnici na vrhuncu slave[5]. Ako ne na samoj Akademiji, svakako je pomenute umetnike mogao sresti i upoznati u firentinskoj kafani Delle Giube Rosse, tadašnjem stecištu najčuvenijih italijanskih umetnika[6].

Odlučivši da nastavi studije u Rimu, kreće na put pešice, sa nekolicinom svojih drugova sa studija. Tokom ovog napornog puta od skoro tri stotine kilometara, meštani su ih svuda ljubazno dočekivali, i nudili hranom, vinom i prenoćištem. Dolazak grupe slikara izazivao je veliko interesovanje i oduševljenje. Umesto novca, ostavljali su zidne dekoracije po usputnim gostionicama[1].

Rim, Via Nacionale

Rim, Via Nacionale, 1921.

Klimu umetničkog života u Rimu u trenutku Stojsavljevićevog dolaska obeležilo je, pre svega, otvaranje Prvog bijenala kojim je marta 1921. godine otvoren Palazzo delle Esposizioni. Odmah po dolasku Stojsavljević se 1921. godine upisuje je na Viši kraljevski institut lepih umetnosti[1]. Mada se uglavnom izdržavao radeći kao fizički radnik na građevinama, počinje da izvodi i zidne dekoracije u javnim zgradama i restoranima. Pored toga, „nudio je svoje ideje arhitektima i tako dobijao novac za život“[2]. Usavršio se u oslikavanju enterijera, pa ga profesor, poznati slikar muralista, Đulio Barđelini[3], angažuje 1923. godine kao pomoćnika pri oslikavanju velikih zidnih kompozicija i ornamenata u zgradi Banco di Roma. Pošto je savladao fresko i zgrafito tehnike, nastavio je da radi zidne dekoracije, kako u  samom Rimu, tako i u okolini[4]. Rimske godine obeležene su novim izložbama umetnika okupljenih oko časopisa „Valori Plastici“, dešavanjima u galeriji Casa d’Arte Bragaglia, kao i otvaranjem Drugog bijenala u Palazzo delle Esposizioni[5]. Kao i u Firenci, i u Rimu su najomiljenija mesta okupljanja avangardnih umetnika bile kafane. Vodeću ulogu među njima imao je Caffè Argano[6]. Ova kafana, nazivana „svetinjom nad svetinjama književnika, slikara i novinara”, bila je njihovo glavno stecište tokom prve tri decenije XX veka[7]. U njenom separeu Terza Saletta, vodile su se rasprave o futurizmu, reakciji na njega i „povratku na red“, idejama iznošenim u časopisima „Valori Plastici“ i „La Ronda“, ekspresionizmu i povratku na klasicizam[8].

Živko Stojsavljević je i rimski Viši kraljevski institut lepih umetnosti završio pre roka, stekavši 10. juna 1924. godine diplomu Višeg kursa za dekorativno slikarstvo[9]i priredio je drugu samostalnu izložbu. U vreme Stojsavljevićevog školovanja na akademiji nastavu je pohađao i njegov prijatelj, slikar Nikola Bešević. Tokom studija, međutim, najviše se družio sa Rikardom Krivelijem, takođe kolegom iz klase i prijateljem još od dečačkih dana u Zadru. Ovo prijateljstvo, prekinuto samo za vreme Drugog svetskog rata, trajaće do kraja njegovog života. Decenijama su se dopisivali razmenjujući svoja razmišljanja o umetnosti.

U jesen 1924. godine, izlazi pred lekarsku komisiju u konzulatu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Rimu, i zbog povrede na nozi biva proglašen „stalno nesposobnim za službu u vojsci“[1]. Sledi putovanje po Francuskoj i severnoj Evropi[2], kao i kraći boravak u Parizu gde, na izvoru stilskih previranja, dopunjuje svoje obrazovanje. Sam slikar je kasnije pominjao kako je za njega tada bio presudan uticaj impresionista, što će se nekoliko godina kasnije, pokazati i u njegovim delima. Iz njegovog službeničkog lista saznajemo i da se „bavio umetnošću primenjenoj u industriji u Firenci, Rimu, Parizu i Londonu od 1920. do 1924“, kao i da je 1924. godine, posle završetka studija, proveo neko vreme u Londonu. Verovatno se radilo o kraćem boravku o kojem, međutim, nema detaljnih podataka.


[1] Regio istituto superiore di belle arti di Roma налазио се у Via di Ripetta. Данас носи назив Accademia di Belle Arti di Roma.

[4] У Стојсављевићевој краткој биографији из 1940. године, која се чува у картотеци Arhiva za likovne umjetnosti HAZU у Загребу, стоји да је „u Rimu radio razne dekorativne poslove, kao i u okolini Rima; Monte Mario 1924 god.“ – вероватно у некој од тамошњих вила.

[1] Reggio Istituto di Belle Arti in Firenze, налазио се у Via Ricasoli 66 у Фиренци. Данас носи назив Accademia di Belle Arti di Firenze. Неколико година пре Живка Стојсављевића овде студирају Јероним Мише, Марино Тартаља, Мило Милуновић и Живорад Настасијевић, док се боравак Вена Пилона делимично поклапа са његовим.