DALMATINSKA FAZA

U vreme prebivanja u kninskoj tvrđavi o Stojsavljevićevom interesovanju za narodne običaje, nošnje, vašare i crkvene obrede svedoči nekoliko slika. Ovo interesovanje probuđeno je još tokom detinjstva, iz kog slikar pamti narod u nošnjama Dalmatinske zagore, devojke sa gendarima i mladiće uhvaćene u „nemo“ kolo, u kojem se čuje samo zveket novca i bat koraka. Svoja sećanja ilustrovao je u akvarelu Igra (oko 1923), koji prikazuje mladića i devojku u narodnim nošnjama kako igraju. Crtež je brz, siguran, samo u osnovnim obrisima, dok je boja nanesena letimično i lazurno. Kompozicija Pred crkvenom portom (1924), takođe crtež kolorisan akvarel bojama, nastala je u Kninu neposredno po povratku sa studija. Zabrađene žene, ljudi skrušenog izgleda, majka sa detetom i dvoje dece u prednjem planu ostavljaju utisak mukle tišine koja vlada pred crkvom. Na krošnjama drveća u crkvenoj porti primećuje se izrazita secesijska stilizacija, koja je u ostalim delovima slike uglavnom izbegnuta. Već oko 1927. uticaj secesije je manje uočljiv nego ranije, ali je prisutan u slici Pastir sa ovcama gde je „lepo istaknuta zanesenost bezbrižnog i mladog čobančeta uz svirku svoje frule“. Stilske promene javljaju se tek kod grupe radova inspirisanih pravoslavnim crkvenim obredima, kao što su Pred oltarom (1927) gde je prikazana grupa žena u enterijeru pravoslavne crkve ili Litija (oko 1927). Nestanak elemenata secesije prati uvođenje naglašene armature crteža i čvršći način modelovanja prepozntljivi kao elementi konstruktivnog slikarstva, dominantnog u hrvatskom i srpskom slikarstvu sredinom treće decenije. Zahvaljujući tvrdim, pomalo karikaturalnim crtama lica, izraženoj armaturi crteža i tankim i širokim, slivenim nanosima boje, uticaji konstruktivizma možda su najupečatljiviji kod portreta Gospodina Munjoza i Gospođe Sinobad (oba oko 1927). Tokom cele treće decenije grupne kompozicije sa motivima iz života ljudi Dalmatinske zagore bile su mu najčešći motiv. Slika Rastanak (1927) stilski se nadovezuje na prethodne, a lik figure mladića veoma podseća na Stojsavljevića.

O slikama Stojsavljevićevog dalmatinskog perioda najbolje govori već pomenuto Kninsko narodno kolo (1928), gde se manifestuje slikarevo interesovanje za prizore iz narodnog života. Sudeći po muškoj figuri koja veoma podseća na samog Stojsavljevića, očigledno prisustvo još jednog autoportreta govori o uticaju renesansne umetničke prakse; dela renesansnih slikara, kojima se uvek divio, Stojsavljević je imao prilike da vidi uživo tokom boravka u Italiji. Sa manjim izmenama, slikar je izveo još nekoliko replika ovog motiva: u nešto ranijoj verziji (1927) umesto autoportreta predstavljen je anonimni muškarac. Sve one su očigledno potekle iz istog izvora inspiracije,  a moguće je da su njihovi snimci zaslužni za porudžbinu koju je Stojsavljević dobio od beogradskog Etnografskog muzeja, i da je tada, 1928. godine, izradio veću i složeniju sliku, sa sopstvenim portretom. Prema načinu rada Kninsko narodno kolo ne odudara mnogo od prethodnih portreta Kninjana. Kolorit je prigušen, forma jasno određena usled uticaja konstruktivnog slikarstva, a modelacija je valerska. Slika obiluje detaljima poput šara na nošnji.

Na većini slika ovog perioda prisutne su dileme u pogledu slikarskog postupka: forme su kubistički pročišćene, svedene na osnovne geometrijske oblike, a planovi kao da su se stopili u jedan, kao u slici Motiv iz Ravnih Kotara (oko 1927). S druge strane, Moj prozor (1927) je delo koje ne samo tematski, već i načinom izrade odudara od prethodne grupe slika, i svedoči o neujednačenosti slikarskog postupka, (što je ostala Stojsavljevićeva karakteristika do kraja života) i o kolebanjima tokom ove njegove rane faze. Predstavljeni prozor verovatno pripada sobi u kninskoj tvrđavi gde je tada stanovao. Paleta je i ovde prigušena, a  forma je modelovana svetlo – tamnim kontrastima. Crtež je klasične jasnoće uz naglašenu konstrukciju forme, a oblici skulptorski modelovani „upeglanim“ potezima četke. Ovakav način rada prisutan je jedino na ovoj sačuvanoj slici i nije se pojavio nikada kasnije. Slika odiše neobičnom atmosferom i misterioznošću u čemu se prepoznaju daleki odjeci italijanskog metafizičkog slikarstva. Takođe, kontrast između svetlosti prozorskih okana i tame sobe, kao i nizanje predmeta u smeru kazaljke na satu – vaza sa cvećem, slikarske četkice i Betovenova posmrtna maska na kraju, kao da nose poruku o prolaznosti života, o svetlosti i tami, mladosti, radnom veku i posmrtnoj slavi.


 

[4] Пастир са овцама (око 1927), уље на платну, непознато власништво

[6] Пред олтаром (1927), уље на платну, потписано и датирано у доњем десном углу: Живко Стојсављевић 1927, непознато власништво

[7] Литија (око 1927), уље на платну, непознато власништво

[8] Портрет господина Муњоза (око 1927), уље на платну, непознато власништво

[9] Портрет госпође Синобад (око 1927), уље на платну, непознато власништво

[10] Растанак (око 1927), уље на платну, непознато власништво

[12] Ову слику Етнографски музеј у Београду откупио је 1929. године када је Живко већ  био прешао у Шибеник, радећи тамо као професор за 2000 динара.

[13] Книнско народно коло (1927), уље на платну, потписано и датирано у доњем десном углу: Стојсављевић 1927, непознато власништво