SAZREVANjE. SLUŽBOVANjE PO SRBIJI. DOLAZAK U BEOGRAD. STUPANjE U UMETNIČKI ŽIVOT PRESTONICE.

Stručni ispit Živko Stojsavljević položio je 23. decembra 1927. godine u Beogradu, pred komisijom u kojoj je bio i Ljubomir Ivanović. Od radova je priložio „više pejzaža i portreta“. Godine 1928. imenovan je za „stalnog učitelja veština“. Zatim se nižu službovanja po gimnazijama: U Šibeniku (1929–1930), Ćupriji (1930–1931), Beogradu (1931–1933), Smederevu (1933–1934), Zemunu (1934–1938), i ponovo u Beogradu: Sedma muška (1938–1939, 1941 i 1944–1947), Zemunska gimnazija (1940–1941), Deseta muška (1942–1944) i Prva muška (1947–1956).

Dok je radio u Šibeniku upoznao je Vinka Arnerija, budućeg dugogodišnjeg prijatelja. Potom dolazi u Srbiju, i to prvo u Ćupriju. Prema Stojsavljevićevim sećanjima, period od pola godine, koliko je proveo u Ćupriji, nije mu ostao u najlepšoj uspomeni. Često je pričao o „srbijanskoj kaljuzi“ i zapuštenosti  neuglednih provincijskih gradića u koje, posle perioda provedenog u Italiji i dalmatinskim mestima, bivao upućen da poput Đure Jakšića pre skoro jednog veka, podučava đake. Godine 1931. trajno se nastanjuje u Beogradu; iznajmljuje sobu u ulici Cara Lazara br. 16, koja mu je decenijama služila i kao atelje.

Cara Lazara 16

Zgrada u ulici Cara Lazara 16 u Beogradu u kojoj će Stojsavljević živeti do kraja života.

Kao profesora, đaci su ga odmah zavoleli. Pamte ga kao sportistu, uvek raspoloženog za šalu, vedrog. Umeo je da ih zainteresuje za umetnost svojim pričama iz istorije umetnosti i o životima velikih slikara. Imao je dara da im na predavanjima prenese svoju opčinjenost umetnošću. Zbog njegovog izgleda, zvali su ga „King Kong“, „Karnera“[1] i „Kauboj“. „Živka Stojsavljevića pamtim iz svoje školske klupe u Drugoj muškoj gimnaziji, kada je u godinama posle 1930, kao profesor crtanja pokušavao da prenese učenicima nešto od sopstvenog oduševljenja za umetnost… Svojim naglašenim dalmatinskim izgovorom, uz usklike i široke gestove, uspostavljao je oko sebe atmosferu simpatije i poverenja prema materiji koju je predavao i voleo. Otvarao je širom prozore prema prirodi, otvarao ljudsku prirodu prema svetlu i koloritu za koje je smatrao da su njen deo, suprotstavljajući se tako monotonom sivilu grada“[2], seća ga se njegov učenik Aleksa Čelebonović.

Značajnu ulogu u intenziviranju umetničkog života u Beogradu početkom četvrte decenije odigrao je Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“ na Kalemegdanu, čije je otvaranje podstaklo izložbenu aktivnost lokalnih umetnika, kao i organizovanje međunarodnih izložbi[3]. U toj deceniji, Stojsavljević priređuje četiri samostalne izložbe, a od 1933. godine izlaže i na svim zajedničkim izložbama ULUS-a, čiji član postaje 1932. godine.

Stojsavljević 1933. godine dobija premeštaj u Smederevo, gde skoro cele sledeće godine predaje u tamošnjoj gimnaziji. Kako je krajem 1934. godine uspeo da izdejstvuje premeštaj u Zemunsku gimnaziju, ponovo je u svom beogradskom ateljeu. Tokom četiri godine rada u ovoj gimnaziji, iz koje je poneo lepe uspomene i mnoga prijateljstva a ostao upamćen kao omiljeni profesor likovnog, nastavlja aktivno da se bavi slikarstvom i da izlaže. Krajem iste godine, po povratku u Beograd nastupa na Sedmoj jesenjoj izložbi, započevši tako svoje višedecenijsko redovno učešće na mnogobrojnim grupnim izložbama.

Tokom letnjih raspusta boravi u Dalmaciji, u zavičaju, u potrazi za novim osunčanim morskim predelima, dokovima, kamenim kućama i ribarskim čamcima: „Slikar Živko Stojsavljević Primorac je i, čim mu služba malo popusti lanac kojim je vezan za veliki grad, on odmah žuri na more, da skine lanac kojim je njegova ribarska barka vezana u pristaništu“[1].

Tokom 1938. godine Stojsavljević dobija premeštaj u Sedmu mušku gimnaziju u Beogradu, gde će predavati oko dve godine. Iako na samom kraju četvrte decenije života, i dalje se aktivno bavi sportovima. Tako 1939. godine pristupa „Savezu Sokola kraljevine Jugoslavije“.

Rat se približava. Njegova majka Katarina umire 1940. godine u jednom splitskom samostanu. Stojsavljević nije u mogućnosti da ode na njenu sahranu, a od rodbine dobija pismo i fotografije odra. Zatim ga, novembra 1940. godine, ponovo premeštaju u Zemunsku gimnaziju, gde će dočekati početak Drugog svetskog rata i okupaciju.

 


[1] Н. Ј. [Р. Петровић], Сликарска поема мору Живка Стојсављевића. Изложба у Ратничком дому, Политика, XXII, бр. 9702, Београд, 25. мај 1935, 10.

 


[1] Primo Carnera, чувени италијански боксер из тридесетих година.

[2] А. Челебоновић, Изложба слика Живка Стојсављевића [каталог], Одбор за прославу ослобођења града, ОК ССРН Земуна, Дом Ратног ваздухопловства и Завичајни музеј, Земун 1974.

[3] Л. Трифуновић, Српско сликарство 1900 –1950, Нолит, Београд 1973, 140.